BERAT – Grad sa 1000 prozora

Nastavljamo naše upoznavanje Albanije i put nas vodi u Berat. Kako je kad se nađete na novom terenu i gledate da saznate nešto novo i zahvaljujući dobrim domaćinima već sam čula priču o gradu – muzeju gradu na otvorenom koji moram obavezno da vidim.

Pa zbog čega je on toliko interesantan, jednostavno fizionomija grada se sama nameće kao odgovor. Pre nego što krenem negde potrudim se da se malo informišem oko toga, međutim, kada dođete u sam grad zaboravite sve što znate i on priča za sebe svoju neku priču, jednostavno kao da ste u nekom vremeplovu.

Berat je udaljen od Tirane oko 120 km i nalazi se u središnjem delu Albanije, smatra se najtoplijim albanskim gradom što smo odmah i osetili dolaskom u grad već negde u prepodnevnim časovima, sunce je peklo tada za maj mesec. S obzirom da ćemo ostati samo par sati, gledali smo da obiđemo najvažnije tačke i prošetamo po gradu. Ukratko istorijski, par činjenica o gradu kažu da se on spominje još 400 g.p.n.e., da su ovom zemljom koračali rimljani, velika sila Vizantijskog carstva, Venecijanci i Turci i svako od njih je ostavio ono „malo“ a dovoljno da ga danas UNESCO stavi na svoju listu kulturne baštine kao zaštićeno dobro. Malo je takvih gradova, a čak je i surovi režim Envera Hodže proglasio Berat gradom muzejom još 1961. godine.

Kaljaj

Tokom upada Bugara u VII veku dobio je ime Beligrad, nazivi su se menjali, ali je značenje ostalo isto: Beli grad – na raznim jezicima. Kako nismo želeli da gubimo vreme odmah smo se uputili ka utvrđenju i delu grada Kaljaj za koje znamo da je jedna od bitnijih tačaka u gradu a sa utvrđenjem kao jednim od simbola grada. Grad se može podeliti na tri dela Gorica, Mangalem i Kaljaj koji leži na obroncima planine Tomori,  na obalama reke Osum. Nedaleko od katedrale Svetog Dimitrija i naravno odmah pored džamije nalazi se kao neka autobuska i taksi stanica gde smo jedino mogli da nađemo taksi, nije baš kao kod nas da možete na ulici odmah da zaustavite. Tvrđavi se može prići samo sa južne strane i za one koji nisu baš u fizičkoj formi i imaju manjak vremena, preporuka je da idu kolima / taksijem. Put do tvrđave je izuzetno strm, popločan dobrom starom kaldrmom i sigurno će vam trebati 20 minuta do gore, taksijem kraće koji nam je naplatio nešto manje od 5 evra (cca 120 leka=1 evro). Čim smo se popeli imali smo prelep pogled na grad, donji Mangalem i preko reke četvrt Goricu, ceo grad je bio na dlanu. Odmah mi je upalo u oko velika bela građevina koja je malo odskakala od celog pejzaža, kasnije smo saznali da je to nekadašnji Univerzitet, danas je u planu luksuzni hotel – Colombo. Za samu tvrđavu neobično je što se unutar zidina još živi, naseljeno je, neke kuće su malo ruinirane, neke su postale muzej, restoran ili prodavnica suvenira. Tvrđava je u velikoj meri sačuvana sa svojih 24 kule i masivnim zidinama, a prostor je prilično veliki, ima dosta toga da se vidi. U okviru same tvrđave koja ima desetine srednjovekovnih crkava, a poprilično su očuvane, nalazi se i muzej sa delima ikonopisca Onufrija koji je živeo XVI veku, a zahvaljujući njemu osnovana je škola ikonopisanja u Albaniji – Škola Berata.

Mangalem i Gorica

Stari deo grada, Mangalem, počeo je da se gradi u XI veku, a deo grada poznat kao Gorica ima mnoštvo kuća koje su u statusu spomenika kulture i u tom delu grada nalaze se i dve pravoslavne crkve: crkva Sv. Spiridona i crkva Sv. Tome.

Kako smo odlučili da siđemo sa tvrđave nekako nam se činilo da je upravo ta velika masivna zgrada hotel Colombo kraj ili početak grada, odlučili smo da krenemo u obilazak od nje. Za manje od pola sata smo bili u delu grada gde se nalazi hotel, gradska opština, policija, malo u daljini smo videli i smer za fudbalski stadion Tomori. Nedaleko se nalazi pešačka zona, ulica Republika i ovde je već utisak odavalo da je to njihov centar okupljanja, promenada koja je bila ispunjena brojnim kafićima i restoranima, bankama, poneki manji hotel, svakako centar dešavanja Berata. Sa jedne strane su poređani lokali dok sa druge strane se nalazi divno uređen park ukrašen klupama i skulpturama, a od zelenila i raznog cveća dominira kesten. U daljini smo mogli i da vidimo dva mosta koja dele grad na dva dela, jedan je doduše moderniji i noviji, dok je za mene lično ipak bio lepši most Gorica iz 1780 godine, podseća na onaj most u Višegradu. Celu promenadu možete da prepešačite za 10 minuta, nekako je minijaturno i slatko uređeno, malo je i retro, da mi pogled ne odluta do neke banke zvučne po nazivu, čini vam se kao da je vreme stalo. Prošetali smo do prvog mosta, za drugi smo već bili umorni a i sunce je upeklo, odlučili smo da se vratimo, odnosno napravili smo krug oko užeg dela grada i došli do početka ulice.

Potražili smo nešto šta bismo pojeli sa nogu, i u prvu pekaru koju smo ušli na moje iznaneđenje, da li od cene koja je iznosila oko 50 dinara za parče pice ili načina pravljenja pizze ( mleveno meso na istoj), ipak je svu slavu uzela predivna gopođa koja je bila i više nego strpljiva i ljubazna da nam objasni šta se sve to nalazi u vitrini, engleski nam nije pomogao ovde mnogo. Burek je odličan – poprilično različit od “našeg”, a specijalitet je burek sa paradajzom i lukom. Ovaj ceo potez starog dela grada Mangalem sa tradicionalnim kućama koje pripadaju osmanskoj arhitekturi, poznat je po mnoštvu prozora koje smo videli sa vidikovca ali i sada u podnožju se može videti preko reke Osum u četvrti Gorica. Upravo zbog ovakve specifične arhitekture koja je jedna od zaštitnih znakova grada, gde bele kuće izgledaju kao da su naslagane jedna iznad druge i uklesane u stene i brdo, a svaka kuća je ukrašena sa desetinama prozora dobio je naziv Grad sa 1000 prozora.

Kada bih sumirala utiske, za Berat mogu da kažem da je definitivno meni najlepši grad. Ako vam treba razlog da ga posetite, pored činjenice da je ovo jedan od najstarijih naselja u Albaniji, tragovi datiraju još iz perioda do 1800 g.p.n.e., pa čak se i Dušanovo carstvo protezalo ovde skoro ceo vek, grad obiluje sa preko 40 crkava i nešto manje džamija, mada se ne stiče takav utisak, jer je društvo u jednom tolerantnom okruženju.

Iz svega se može zaključiti da ovako skriven grad čuva priče koje su se vekovima preplitale a isklesala je arhitekturu grada, dok je priroda dala svoje najlepše. Nedovoljno poznata i pomalo kontoverzna, mešavina pravoslavlja i orijenta čini ga interesantnim za upoznavanje.